Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević ,,Moramo da udružimo resurse kako bismo deci osigurali bezbedno odrastanje

 

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja brojnim aktivnostima iskazuje punu posvećenost zaštiti dece i učenika od nasilja. To je jedan od prioriteta u našem radu.

Svaki slučaj nasilja pokazuje da svi mi odrasli treba ozbiljno da radimo i preduzimamo sve što možemo da naša deca odrastaju u bezbednim uslovima. Da sagledaju da su konflikti sastavni deo odrastanja i života, ali i da nauče da sukobe mogu da rešavaju mirno, konstruktivno, uvažavajući i razumevajući sebe i druge. To je zadatak prvenstveno porodice koja je prvi vaspitač deteta i treba da bude oslonac i pozitivan uzor u životu, ali i čitavog društva – dakle i nas koji u vrtićima, školama, domovima učenika radimo sa decom i mladima.

Znamo dobro da ima dece i mladih koji trpe nasilje, onih koji ga vrše, ali i onih koji to posmatraju, koji znaju šta se događa, a ne reaguju. Želimo na to da utičemo, da promenimo – da svako reaguje, ne trpi, da spreči, zaustavi nasilje. Niko ne treba da toleriše bilo koji oblik nasilja. Važno je da o nasilju govorimo da bismo znali šta se događa i da bismo zajedno našli i primenjivali najefikasnije aktivnosti i mere za njegovo smanjivanje.

Insistiramo na sprovođenju preventivnih aktivnosti, tražimo da budu primerene uzrastu dece, da se savesno i odgovorno sprovode. Da se sa reagovanjem, kada se nasilje dogodi, ne čeka, već deluje odmah i najefikasnije moguće. Za zaposlene u školama organizujemo interaktivne obuke, predavanja, diskusije, tribine sa ciljem razvijanja njihovih kompetencija za kvalitetniji rad u ovoj oblasti.

Planiramo da početkom 2018. godine obučimo novu grupu saradnika da bismo osigurali što bolje kapacitete za rad SOS telefona. Takođe, u saradnji sa UNICEF-om kao podršku prevenciji nasilja i reagovanja u slučajevima nasilja angažovaćemo 100 spoljnih savetnika, uglavnom psihologa i pedagoga. Kada u nekoj ustanovi dođe do nasilja, Ministarstvo uključuje sve svoje kapacitete (stručnjake za zaštitu od nasilja, savetnike, inspekcijsku službu).

Odgovornost svih koji se bave decom izuzetno je važna, ali nam je svima jasno da nije na potrebnom nivou. Zbog toga smo Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja posebno propisali odgovornost roditelja za uključivanje u sve oblike vaspitnog rada škole, odgovornost škole, odnosno zaposlenih za kršenje zabrane diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Predvideli smo i društveno koristan i humanitarni rad kao mehanizam za razvijanje odgovornosti i izgradnju pozitivnog sistema vrednosti. Pojačali smo i mere, odnosno kaznene odredbe u slučaju nepoštovanja zakona.

Smatramo da je neophodno da se čitavo društvo, svi sistemi aktivno uključe i udruže svoje resurse. Ulogu medija vidimo kao posebno značajnu i odgovornu. Upravo zbog toga smo pokrenuli inicijativu, formirali interministarsko telo za zaštitu dece od nasilja i krenuli sa aktivnostima.

Želimo da udružimo sve raspoložive resurse i sistematskim, doslednim radom osiguramo našoj deci bezbedno i podsticajno odrastanje. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i ja lično, ćemo u to biti potpuno uključeni.

 

Profesor dr Ratko Božović ,,Porodica je prestala da bude kolevka ličnosti”

 

Ponovo i ponovo saznajemo o vršnjačkom nasilju, svakodnevno. Ono je sve drastičnije  i neočekivanije. To već postaje konstanta našeg konfuznog svakodnevlja i nepresušni materijal za crne hronike. Pored mnoštva brutalnog ponašanja, čitamo u novinama da je iz niške škole“Sreten Milinković Mika“ otac  bio primoran da ispiše sina zbog toga što nije bio zaštićen od nasilja vršnjaka. Da bi sve bilo još šokantnije, to se, eto, dogodilo u školi u kojoj je nasilje trpeo Aleksa Janković, koji je, na kraju, izvršio samoubistvo. Tako se na istom mestu događa nasilje,  kao da mu ništa nije prethodilo.

I dok se suočavamo sa najrazličitijim oblicima nasilja, neprestano se  prisećam iskustva još iz odmaklih devedesetih godina prošlog veka. Beogradski književnik  poslao mi je roman da ga preporučim za objavljivanje. U njemu je tema nasilja bila dominantna. Ponajviše je bilo  neverovatnog vršnjačkog nasilja.

Pored međusobnog gloženja, deca su se  isticala u  mučenju životinja. Usijanim šipkama pržili su oči mačkama i psima. Užasna slika! Iako zanatski besprekorno napisan, roman mi se učinio i previše naturalistički i nestvaran. To sam autoru i rekao.  Na moju primedbu, ljutito mi je odbrusio da ne moram roman da preporučim ali da je on, kao pisac stvarnosne proze, zabeležio samo ono što je video da tinejdžeri rade na Novom Beogradu. Vreme prolazi, a ti nasilnici su već sada verovatno porodični ljudi, ako u međuvremenu nisu  postali ovejani kriminalci i zaglavili u zatvoru, a možda svoj životni put ostvaruju u belom svetu kao uvažene persone. I dok se danas svakodnevno susrećemo sa javnim nasiljem, porodičnim nasiljem, nasiljem u školi,  a posebno vršnjačkim nasiljem, koje je dobilo neprirodne i nezapamćene razmere, ne mogu da izbrišem iz pamćenja stravične slike nasilja opisane u romanu, koji se bavio našim devedesetim godinama minulog veka i to u našem velegradu.

Turbulencije društvenog propadanja u nas urušili su i minimalnu porodičnu harmoniju. Konfuzija u porodičnoj lestvici vrednosti poremetila je životni stil i osporila uspostavljanje individualnog i društvenog identiteta. Porodicu preplavljuju teskoba, beznađe, apatija, stres i strah.

Nasilje u porodici je toliko učestalo zbivanje da se već može govoriti o izrazitoj porodičnoj patologiji i dramatičnom porazu ljudske uzajamnosti. Postalo je jasno da kad nema stabilne društvene zajednice nema ni stabilne porodice ni njenih civilizacijskih temelja ni kultivisanog uzrastanja njenih članova. Porodica je, inače, i po mišljenju svetskih istraživača prestala da bude kolevka ličnosti. Takvo zapažanje relevantno je i za našu porodicu u odnosu na njenu tradicionalnu skalu vrednosti. Naraštaji koji pristižu, ne samo da se teško mire s porodičnim autoritetima nego ne pristaju na njihov vrednosni sistem. Za njih je postala važnija  medijska i vršnjačka identifikacija nego uticaj roditelja. Tu se dogodio i razilaženje roditelja i dece u prihvatanju i vrednosti. Generacije koje pristižu uče se nasilju  u devastiranoj porodici i izvan nje u svakom trenutku postojanja. U nas nema nijedne forme života u kojoj ne vlada nasilje. Bauk nasilja kruži, neprestano. Nezaustivo!

Savremena škola, nažalost, nije više ni mentalna ni vaspitna labaratorija, niti institucija  neophodna za oblikovanje obrazovane, celovite i zrele ličnosti. Međusobno zlostavljanje učenika dobija apsurdne razmere. Štaviše, ni nastavnici nisu zaštićeni. Roditelji u svojoj bolećivosti  prema svojim naslednicima nisu spremni da podrže ugrožene nastavnike. I kad roditelji ne sarađuju sa nastavnicima, onda je očekivan front između pristrasnih roditelja i ugroženih nastavnika. A kad je teško reći da li je prisutnije fizičko, psihološko, seksualno ili verbalno nasilje, onda su stvari otišle daleko i mimo kontrole. Petogodišnje istraživanje stavova mladih u Srbiji do osamnaest godina starosti ukazuje na društvenu atmosferu u njihovom uzrastanju. Oni najčešće podržavaju etnički čistu državu, neskloni su ateistima, nasilni su prema pripadnicima drugačije seksualne orijentacije, a odlikaši su im neomiljeni likovi!

Ovde je već komentar suvišan.

U vršnjačkom  nasilju u školi i van škole, po pravilu, oblikuje se slika nasilnika, koji je najčešće stariji, fizički jači, osioniji i suroviji od svih drugih, uvek spreman da proizvede i emocionalno i fizičko povređivanje podređenih, da sadistički maltretira i svoje privrženike, da ih dovede do mazohističkog samoponižavanja, da ih stavi u položaj bespomoćne žrtve i poražavajućeg straha. Tako siledžija postaje protagonista bezobzirne moći koju je proizvela njegova  nesigurnost i frustracija ili nedostatak empatije prema drugome.

A kad to postane, teško ga je vratiti na put kojim se stiže do najboljih individualnih potencijala. To je i razlog što prevencija i suzbijanje pojavnih oblika nasilja mora postati temeljna strategija svakog civilizovanog društva. Kad se shvati da je prevencija najbolji lek i delotvorna društvena mera, onda se ne čeka na posledice koje su najčešće nepopravljive.

 

Docent pravnih nauka Dragana Ćorić ,,Svi smo na istoj strani i sve možemo, ali zajedno”

 

Kroz celo detinjstvo sam slušala „ kada te neko napadne, a ti mu vrati“. Niko nije spominjao odbranu, fizičku ili verbalnu silu primerenu za odbijanje daljeg napada, koji će dati dovoljno prostora i vremena napadnutom da potraži pomoć i podršku starijih. ,,Ko te udari jednom, ti ga udari jednom i još jednom, da znaju da se ne kače više sa tobom. Ako te opsuju jednom, a ti ih opsuj dva puta i to drugi put još gadnije i još uvredljivije nego oni tebe.”

 

Napad nije i ne može biti najbolja odbrana, koliko god se mi kleli u vrednost i ispravnost te narodne poslovice. Kad je pao prvi udarac, ili uvreda, ti si postao/la žrtva. Onog momenta kada si zamahnuo/la drugi put prema svom napadaču ili kada je drugi put preko tvojih usana preletela psovka, ili onda kada si postovao na nekoj od društvenih mreža uvredljiv komentar- i ti si postao/la nasilnik/nasilnica, kao i tvoj napadač.

U 20. veku se pod nasiljem smatralo samo fizičko. Premda je i ono bilo zamaskirano još jednom narodnom poslovicom – „ko se bije, taj se voli“. Bilo je potrebno dosta godina, napora i nažalost tragičnih ishoda da bismo osvestili, barem jednom delu naroda da ljubav je jedna od najlepših i najplemenitijih emocija i da njeno ispoljavanje- nikako ne sme da boli.

U 21. veku se suočavamo sa elektronskim vidom nasilja, koje u sebi sadrži i seksualno, i psihičko nasilje, i diskriminaciju. Najgora posledica tog nasilja je poraznija od direktnog fizičkog nasilja. Govorim o ujedinjenom psihičkom i fizičkom nasilju usmerenom prema pojedincu/pojedinki, koje rezultira –njihovim oduzimanjem života.

A reče Matija Bećković da “dete i smrt , to jednostavno ne ide zajedno“.

Nije jednostavno reći „ne čini zlo drugome“. I nije dovoljno samo to reći, već je potrebno živeti takvu rečenicu svaki dan. I uvek, što brže i efikasnije kazniti prekršioca te zapovesti, čime bi mu/joj pokazali da bezbednost svake osobe, a posebno deteta, cenimo najviše na svetu. I razmišljati, konačno o žrtvi, njenoj/njegovoj porodici i procesu oporavka, ako je on uopšte moguć.

Sve ovo možemo samo zajedno. Sa nadležnim državnim organima. Svi smo, na istoj strani. I nevladine organizacije, i opštinski saveti roditelja koji su konačno postali zakonska kategorija, i koordinaciona tela za bezbednost dece u školama… Na strani bezbednog detinjstva, bezbrižnog zaljubljivanja i svih onih šarenih ocena koje se dobijaju tokom odrastanja.

 

Psiholog i psihoterapeut Ljubica Bogetić ,,Fokus prevencije mora biti na promeni logike”

 

Činjenica je da u našem društvu ima sve više nasilja u školama i u porodici, sa čim je povezan i veliki porast delinkvencije, bolesti zavisnosti i drugih psihosocijalnih problema među mladima.

Da bi se uticalo na smanjenje svih ovih oblika psihosocijalnih problema, najvažniju ulogu ima primarna prevencija. Uzroci nasilja se pronalaze na prvom mestu u psihosocijalnoj dinamici unutar porodice, vaspitanju, modelima među kojima dete raste, a zatim i na stečenim socijalnim veštinama i načinima kontrole besa.

Jedan od najvažnijih faktora primarne prevencije jesu vaspitanje, poruke koji važni ljudi iz detetovog okruženja šalju deci i odnosi unutar porodice. Upravo zato je edukacija prvenstveno roditelja, a zatim i svih onih koji imaju uticaj na razvoj dece (vaspitača, učitelja i nastavnika) ključna u stvaranju zdravlja budućih generacija, jer oni su ti koji najviše utiču na formiranje ličnosti dece, a deca čine našu budućnost.

Dosadašnji veliki broj preventivnih programa u školama dao je loše rezultate. Oni kojima to najviše treba izveštavaju da su im ti programi bili nezanimljivi, jer već dosta znaju o samom nasilju, ali ne i kako ga rešiti, i šta raditi umesto nasilnog ponašanja. Zato fokus preventivnih programa ne treba da bude samo na informacijama o nasilju u školama, već na promeni unutrašnje logike mladih da nije u redu biti nasilan, da to nije poželjan model ponašanja. Takođe, važno je predstaviti poželjan model ponašanja koji poseduje  razvijene socijalne veštine, u sebi uključuje veštine kontrole besa, empatiju i razumevanje ponašanja i emocija drugih ljudi, a koji je u isto vreme dopadljiv mladima. Kada mladi na njima zanimljiv način dođu do takvog zaključka, sami počinju da tragaju za drugim oblicima ponašanja i rešavanja konflikta.

Dakle, prvi oblik primarne prevencije je prvenstveno edukacija roditelja, o načinima vaspitanja, vaspitnim porukama i modelima koji se predstavljaju deci. Drugi oblik primarne prevencije je direktan rad sa mladima na promeni svoje unutrašnje logike i izboru zdravih, funkcionalnih i produktivnih modela ponašanja, kao i na učenju socijalnih i komunikacionih veština i kontrole besa. Kada mladi ljudi dođu do zaključka šta je poželjan model ponašanja u vršnjačkoj grupi, važno je da shvate da mogu da steknu “meta” sposobnosti – emocionalne, socijalne i komunikacione veštine, koje su im potrebne, odnosno da se te veštine ne stiču samo u porodici, već da mogu da se i nauče.

 

Fudbalski savez Srbije ,,Vršnjačko nasilje razara prvo dete, a onda i samo društvo”

 

Suočeni sa surovom eskalacijom vršnjačkog nasilja koje predstavlja alarm za svako društvo bez obzira na njegov socijalni status, fudbalska organizacija ne želi da bude samo nemi svedok događaja koji zahtevaju pažnju i brigu mnogih društvenih struktura.

Vršnjačko nasilje je sve učestalije i posledice su sve teže. I ono nije samo pojava nego problem. Slike verbalnog i fizičkog zlostavljanja dece u nekim školama, ali i na raznim sportskim događajima, posledica su i vremena u kome živimo, stila vaspitanja, načina komunikacije u porodici i javnom životu, okruženja u kome dete odrasta i stavova, vrednosti i normi tog okruženja.

I Fudbalski savez Srbije upravo zbog svega navedenog čini sve da mladu populaciju usmeri ka sportu i fudbalu, jer oni sa svim svojim vrednostima imaju veoma pozitivan efekat u emocionalnom i socijalnom razvoju svakog deteta. Sport utiče na izgradnju karaktera, radnih navika i samodiscipline, tolerancije i poštovanju ličnosti, i bavljenje sportom ne može i ne sme biti trend, već realna potreba.

I svi zajedno, svako u svojoj zoni društvene odgovornosti, možemo i moramo da utičemo na ublažavanje uzroka i posledica vršnjačkog nasilja koje deluje razarujuće prvo na dete, a onda i samo društvo u kome nasilje nije pojava nego problem…

 

KK Crvena zvezda ,,Drug je podrška i drug nije meta”

 

KK Crvena zvezda mts deo je akcije koju sprovodi njen medijska kuća ’’Srbija danas’’ pod simboličnim nazivom ’’Drug nije meta’’. Svrha kampanje je sasvim jasna, da se stane na put vršnjačkom nasilju koje se nažalost prečesto dešava u našoj sredini. Krajnje je vreme da svi glasno kažemo – Stop vršnjačkom nasilju!

Crvena zvezda kao klub, čini mnogo da podigne svest o ovom veoma prisutnom problemu među nama. Kroz svoju školu košarke koja okuplja veliki broj mališana koje spaja strast prema crveno-belim bojama, košarci i želji za druženjem.

Pomenućemo samo brojne potpuno besplatne košarkaške radionice, javne časove škole košarke, zatim akciju Crvene zvezde mts zajedno sa Evroligom u okviru projekta ’’One Team’’ gde su predstavnici Specijalne Olimpijade Srbije imali priliku da stiču košarkaško znanje, ali i prijateljstva za ceo život…U svim navedenim akcijama učestvovali su i polaznici Škole košarke Crvene zvezde.

Mladi košarkaši su imali priliku da od Zvezdinih trenera i njenih prvotimaca dobiju vredno košarkaško znanje, ali i podižu svest o društvenoj odgovornosti i uvide značaj timskog rada i timskog duha u svim rezultatima koje postiže Crvena zvezda mts. Želja Kluba je jasna.

Cilj je da se svi članovi Zvezdinog sistema, ali i njeni navijači i svi koje crveno-bela boje okupljaju stečene vrednosti prenose i na svakodnevni život. Danas na terenu, a sutra u školskoj klupi, u parku, u gradskom prevozu, na poslu…Drug na terenu čuva leđa kada popustite u odbrani, on će prvi prići kada se okliznete i padnete i biće najveća podrška kada promašite šut za pobedu. Drug je podrška i DRUG NIJE META.

 

Odbojkaš Vladimir Vanja Grbić ,,Trčimo trku sa vremenom u kome ima mnogo izmenjenih vrednosti“

 

Poslednje godine sa sobom su donele nešto veoma opasno i veoma loše za civilizaciju uopšte – vršnjačko nasilje. Razumljivo je da deca imaju višak energije i da taj višak energije negde treba da potroše. Međutim, vrlo često taj višak energije zbog nesmotrenosti i nesvesti može da preraste u ozbiljno nasilje nekada, nažalost i sa letalnim ishodom.

Deca se igraju i njima je sve igra. Poznavanje pravila igre pomažu da se deca ne povrede ili da grade sebe na pravi način. Tako sam i ja odrastao. Igrajući se i odrastajući kroz igru. Te igre nisu uvek bile bezbedne, ali smo to tek posle shvatili – deca, naročito, dečaci pokušavaju da ispadnu face, frajeri. I to rade na najlakši način, silom. Frajer ili faca nije onaj ko prkosi autoritetu ili ne radi ono što je zadatak, već onaj koji uradi zadatak vrhunski i lako.

Dokazivanje sopstvene superiornosti silom ili maltretiranjem drugih mogu samo slabići, oni koji nemaju ama baš nijedan drugi kvalitet. Životinjski. Pravi drug pruži ruku. Pravi drug zagrli. Pravi drug pogura i pridrži slabijeg. Da bi se igrali sa zadovoljstvom, moraju svi da se raduju.

Sport može mnogo da pomogne deci ako je usmeren ka njihovom razvoju i u smeru njihovog usavršavanja kao ličnosti, razvijanju timskog duha, kolegijalnosti, zajedništva… Nedostatak fizičke aktivnosti kod dece podstiče potrebu za dokazivanjem i pražnjenjem energije na neki drugi, manje prikladan način. Moramo deci biti primer kako da se ophode prema drugima, kako da sarađuju, kako da grade zajedništvo i prijateljski tim, odnosno okruženje. Time što će prihvatiti i razumeti druge, imati strpljenja da ne bude uvek sve po njihovom, prvi su koraci ka emocionalnoj zrelosti.

Trčimo trku sa vremenom u kome ima mnogo izmenjenih vrednosti, gde pravi drugari i dobra deca nisu in.  Roditelji ne poznaju svoju decu i ne priznaju nikad da su ona problem, već traže opravdanje u drugima, do mere  da budu ponosni ako se njihova deca potuku ili nekoga pretuku.

U školi nastavnici i direktori peru ruke tražeći izgovore da se nešto desilo van škole ili da će dati ili uvesti neki dobrotvorni rad, razgovor sa psihologom ili pedagogom…

Nastavnik više nije autoritet. Roditelj više nije autoritet. Današnje društvo je bazirano na veoma pogrešnim principima. Ko će da vaspita našu decu? Niko drugi do nas samih. Nisu ona ,,tamo nečiji problem“. Koliko dece smo mogli da spasimo do sad? Koliko njih nas obavezuje da zbog nekog Alekse moramo da reagujemo i kažemo „Sad je dosta“. Da li smo postali toliko licemerni da nas ne dotiče ništa do nas, a možda će se već sutra isto desiti i nama – a tada će nam svi biti krivi.

Deca su naša budućnost i naša najbolja investicija. Za njih treba raditi, živeti i ulagati. Na pravi način uz prave vrednosti isticati one koji to zaista zaslužuju, a ne delinkvente koji će sutra postati još veći jer smo mi slabi.

Zarad sve naše dece probudimo se i recimo NE vršnjačkom nasilju. Recimo NE takvom površnom načinu života. Jer sutra će možda baš vaše dete biti neki Aleksa…

Moje dete je pretrpelo nasilje. I trpi nasilje. Škola ne reaguje, roditelji se povlače. Dokle… Ja neću da rešavam problem na isti način.

Moramo biti uzori svojoj deci. Zbog njih, ali i zbog nas.

 

YouTube influencer Marija Žeželj ,,Podelimo sve što nas muči i tišti – tako ćemo oterati strah”

 

Bila sam zaista srećna kada sam pre par dana srela dobru prijateljicu iz detinjstva. Išle smo zajedno u osnovnu školu, provodile bezbrižne dane u dvorištu iza zgrade u kojoj sam živela do samo pre godinu dana. Nismo se dugo videle. To je bila prilika da se na brzinu, onako s’nogu, ispričamo i prisetimo dragih prijatelja.

 

 

I da tada ona nije spomenula Marka, verovatno ga se ne bih ni setila. Živeo je u drugom delu grada, ali je ponekad, vikendom ili za vreme raspusta, dolazio kod bake i delio sa nama naše dvorište. Bio je tih, ali uvek nasmejan dečak. Crne, bistre oči imale su neki nestašan, ali dobronameran sjaj. Oduševljeno mi je pričala da Marko sada živi u inostranstvu, da je mnogo sladak, a izgleda i mnogo uspešan u školi. Vršnjaci su ga odabrali da bude u Parlamentu škole, da brani stavove svojih vršnjaka, da donosi bitne odluke koje su značajne za buduće đake te škole, da se bori za prava i poštovanje dece. Sada više nisam sigurna da li sam dobro razumela svaku njenu reč. Misli su mi odlutale i vratile sećanje na jednu scenu od pre desetak godina.

Bila sam drugi ili treći razred osnovne škole. Bio je zimski raspust i sa drugaricom i njenom mamom sam se vraćala sa klizanja. Obožavam klizanje. Uvek sam uživala u zimskim čarolijama, porodičnom i prazničnom raspoloženju, kićenju jelke, ukrašenim ulicama grada, blještavim izlozima i mirisu pečenog kestena. Drugarica i ja smo sedele na zadnjem sedištu auta i veselo prepričavale događaj od pre samo pola sata. Objašnjavale njenoj mami kako su nas neki dečaci gurkali na ledu i kao slučajno se sudarali sa nama. Glumile smo zabrinutost, ali se i kikotale u isto vreme. A zatim sam na sledećem skretanju pogledala kroz prozor. Ugledala sam Marka. Bila je noć. Stajao je ispod ulične svetiljke nepomično. Prepoznala sam njegove crne oči, koje se ovoga puta nisu smešile. Bio je okružen sa tri dečaka koji su imali kape na glavi i bili umotani u šalove. Ćutao je i gledao u njih. Oni su vikali, pretili i dizali ruke, lupali se pesnicama u grudi. Za tih par sekundi koliko sam videla činila mi se obična dečja prepirka.

Sada se pitam zašto mi je i posle toliko godina ta scena jasno urezana u sećanje? Možda zato što je nikada nisam komentarisala, jer ništa konkretno loše nisam ni videla. Pitam se da li je zaista prošlo sve bez posledica po Marka? Da li se i on seća te večeri? Da li je zbog toga bio još ćutljiviji i nakon osnovne škole otišao u inostranstvo na dalje školovanje?

U poslednje vreme se sve više spominje koliko je vršnjačko nasilje prisutno u školama i na ulici. Ima veliki broj uspešne i talentovane dece, dobrih sportista, vrednih đaka, a ipak se priče o nasilju i nepravdi brže i glasnije prenose. Ako ne suzbijamo nasilje već stojimo sa strane kao nemi promatrači, kako ćemo zaštiti one koje su okruženi sa fizički jačim od sebe? Pričajmo o tome sa prijateljima, roditeljima, učiteljima. Glasno izgovorimo i podelimo sve što nas muči i tišti! Tako ćemo oterati strah, tako ćemo se suprotstaviti onima koji žele da nam naude.

Podignimo glavu i ponosno pokažimo koliko je svako od nas vredan pažnje i poseban na svoj način. Potreban nam je svet u kome će se ceniti prave vrednosti, trud, talenat i u kome će se svaka vrsta nasilja i netolerancija osuditi. Budimo puni ljubavi, delimo je. Ljubav se deljenjem umnožava. Budimo pozitivni.

Voli vas Marija Žeželj.

 

Kristina Radenković ,,Pozivam medije da svaki slučaj vršnjačkog nasilja objave”

 

Vršnjačko nasilje nije samo problem  današnjice, i problem samo naše države nego je to svetski problem odvajkada. Pogađa sve države, sve nacije i svačije vreme. Jedina prednost današnjice su mediji, ekspanzija interneta i spremnost nacija da se suoče sa tim problemom.

I sama žrtva vršnjačkog nasilja na sreću ne fizičkog, ali psihičkog, na nesreću i svedok vršnjačkog nasilja nad drugarima, smatram da se ono nikad ne može iskoreniti. U tom osetljivom periodu, kada iz svog kruga porodice napravite za sebe tako malog, veliki korak u društvo i prisiljeni ste na socijalizaciju u ogromnom kolektivu, ubrzo shvatate da se sličan sličnom raduje i da je važno biti deo grupe. Bilo koje.

U tu grupu ulazite formirani od strane najbližih. Izgovarate ono čemu ste naučeni, sledite instinkte koje su Vam roditelji usadili, verujete u to da oni najbolje znaju i tako mali i još neoformljeni kao osoba znate samo za porodični kodeks ponašanja. Tu nastaje problem.

Deca koja se osećaju inferiorno u odnosu na druge, na bilo koji način, intelektualni, finansijski ili emocionalni najviše ispoljavaju agresiju pokušavajući sebe tako da izdignu na čelo grupe. Deca su u tom periodu ogledalo situacije kod kuće.

Još uvek ne mogu da se oporavim, od prošlogodišnjeg slučaja spaljivanja živog čoveka, i nemoći države da se izbori sa tim vinovnikom samo zato što je maloletnik i zato što nadležne službe ne mogu da uđu u trag roditeljima.

Ovaj slučaj nije usamljen i samo zahvaljujući medijima svedoci smo svakodnevnog vršnjačkog nasilja, u osnovnim i srednjim školama. Kako nema adekvatne kazne za maloletnička lica i kako se identitet delikvenata ne sme objaviti zbog njihove starosne dobi, smatram da je rešenje kažnjavanje roditelja i  javno iznošenje njihovog identiteta u medijima , kao i sprovođenje adekvatne kazne. Nedopustivo je da ljudi koji su formirali, hteli ne hteli, agresivno dete, prolaze nekažnjeno. Putem medija i shvatamo da za sve delikvente koji zlostavljaju svoje vršnjake na bilo koji način, ne postoji adekvatna kazna. I da sve ostaje na usmenim ukorima i da je žrtva primorana da sreće svog zlostavljača.

Pozivam svakog roditelja čije je dete žrtva vršnjačkog nasilja, da svaki put, bez odlaganja iznese celu priču u medije. Samo tako, javno posramljeni, vinovnici i njihovi roditelji mogu da osete makar delić onoga, što je žrtva preživela. Pozivam medije, da svaki slučaj, pa i onaj “klempave su ti uši“ objave, jer svaka situacija, prijatna ili neprijatna, u tom osetljivom periodu života, određuje tip osobe u koju će dete izrasti.

Čovek koji je mene zlostavljao, psihički, čovek čija sam meta bila svaki dan u školi, jer volim da učim, jer nosim protezu, jer nisam “popularna“, danas radi kao socijalni radnik.