Danas čovečanstvo obeležava Svetski dan deteta, međunarodni događaj koji je ustanovljen od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1954. godine sa ciljem da se širom sveta slavi istog dana.

Osmišljen je sa idejom da promoviše dobrobit dece u svetu i skrene pažnju na obaveze društva prema deci.

Ipak, ovaj dan nije važan samo za decu, već i za sve roditelje koji se svakog dana preispituju da li na ispravan način odgajaju decu, što  u 21. veku zaista nije lak zadatak.

Roditelji se najpre suočavaju sa zahtevima i obaveznim prilagođavanjima koja sa sobom donosi moderno doba, a shodno vremenu i društvu koji se menjaju neverovatnom brzinom, menjaju se i deca.

Ipak, pored borbe sa pravilima i tokovima koje uspostavlja društvo, novi trendovi, kao i kolektiv u kojem dete odrasta, roditeji u procesu vaspitavanja često imaju još jednog „protivnika“: sebe same i svoje strahove.

Nepoznavanje i nerazumevanje roditeljskih strahova, kao i preveliko prepustanje svom strahu od strane roditelja, mogu biti veliki problem u vaspitanju i emocionalnom sazrevanju deteta, a mogu i uzrokovati trajno narušavanje odnosa između roditelja i deteta.

Roditeljski strahovi u najvećem broju slučaja proističu iz velike ljubavi prema detetu, a bez obzira na to koliko deca imaju godina, strahovi su vrlo često iracionaln. No, ipak, strahove imaju svi roditelji, a neki strahovi većini roditelja su zajednički.

GDE JE POČETAK?

Sve počinje još u trudnoći. Prvi strahovi, u ovom slučaju budućih roditelja, javljaju se već u trudnoći. Buduća majka se najpre brine za bebu: hoće li trudnoća biti uspešna, da  li će beba biti zdrava, hoće li se roditi sa nekom smetnjom.

Kod majki koje prvi put rađaju postoji i još jedna specifična vrsta straha: bojazan hoće li se osetiti povezanost sa bebom i da li će se „prava majčinska ljubav“ odmah razviti. Budućim majkama koje u trudnoći ispoljavaju ovakve strahove, koje se brinu da li su u stanju da na „pravi način“ vole svoju bebu, uvek se savetuje isto. Povezanost sa detetom instiktivno će se razviti onda kada se beba prvi put uzme u naručje. Tako uvek i bude; sve dolazi samo i potpuno prirodno.

PROČITAJTE JOŠ VAŽNIH TEMA ZA RODITELJE: 

1. 6 stvari koje rade dobri roditelji
2. KLJUČ KOMUNIKACIJE U DIGITALNOM DOBU
3. Deca su naš svet, ali šta kada moramo da ih kaznimo?

Takođe, u trudnoći se javljaju i strahovi vezani za to hoće li majka uspeti uspešno da ispunjava sve obaveze koje slede dolaskom bebe na svet, kao i hoće li u toj novoj ulozi imati imalo vremena za sebe. Česta je pojava da žene neposredno pred dolazak deteta,  upravo zbog mnogobrojnih strahova o kojima svakodnevno razmišljaju, postaju anksiozne i na izvestan način preispituju svoju životnu ulogu: hoću li više ikada imati malo vremena za sebe, hoću li se dovoljno naspavati i slično. Vremenom, sve dođe na svoje.

Rođenje bebe donosi još neke nove strahove. Bebe izgledaju male i krhke, pa se kod parova koji su roditelji prvi put javjaju strahovi o njenom preživljavanju: hoćemo li je povrediti pogrešnim uzimanjem, hoće li se ugušiti dok plače, hoće li prestati da diše dok spava. Ovakvi srahovi razumljivi su kod mladih roditelja, no, kao i u prethodnim slučajevima, sve dođe na svoje. Kako beba raste, i strahovi ovog tipa polako nestaju.

Kada dete prohoda i počne samostalno da se kreće, igra, jede, preterani strah za zdravlje deteta izražava se zabranama igranja ili trčanja kako se dete ne bi povredilo, vođenjem računa o tome da dete pojede bili šta van kuće, kako se nečim ne bi zarazilo, i slično. Ovakav strah je preteran i može predstavljati samo opterećenje za dete.

VEĆE DETE, VEĆI STRAHOVI

Polazak u vrtić je obično prvo značajnije odvajanje roditelja od deteta. Upravo zato polazak u vrtić sa sobom povlači neke nove strahove o detetu. Roditelj vrlo često smatra da je dete potuno bezbedno i zaštićeno samo kada je sve vreme sa njim, i da će se odaskom u vrtić i u igri sa drugom decom povrediti. Ovaj previše zaštitnički stav prema detetu može prouzrokovati i veće probleme u odnosu sa detetom, ali i naškoditi njegovoj socijalizaciji. Odlazak od kuće u vrtić, a kasnije školu normalne su faze dečijeg odrastanja, i ključne za socijalizaciju deteta i uspostavljanje zdravih odnosa sa drugom decom. U ovim životnim fazama nema mesta za posesivnost i preterani zaštitinički stav. I u vrtiću i u školi, dete mora da nauči da se samo štiti, snalazi i bude nezavisno, jer roditelj svakako neće moći celoga života da prati svaki njegov korak.

Kada je reč o školskom uzrastu, dete će se osećati nezavisno i sposobno da brine samo o sebi, samo ukoliko mu vi to dozvolite. Neka to najpre budu neki manji ustupci, na primer, dozvolite detetu da samo ode kod druga ili drugarice u komšiluk, a vi za početak, dok ne budete sigurni da će se ono zaista dobro snaći, možete odnekud posmatrati šta se događa i kako mu ide. Bez obzira na vašu veliku želju, nikako nećete moći da celog života brinete o detetu i štitite ga, zato učinite sve da ga naučite da se samo štiti i da brine o sebi.

Normalno je da vaše dete ima drugare, da se igra, druži, odlazi od kod njih. Ako mu sve to ne dozvoljavate kako biste ga zaštitili, kako bi uvek bilo pored vas i „na sigurnom“, nećete mu pomoći, vaše dete će biti samo nesrećno.

VELIKI STRAHOVI ADOLESCENCIJE

Tinejdžerski i adolescentski period deteta za roditelje donosi poseban stres. Iako su u ovom specifičnom periodu neki roditeljski strahovi opravdani, dok se dete nalazi pred različitim izazovima, ponovo ne treba preterivati.

U ovom posebno važnom periodu za pravilan razvoj jedinke preterani roditeljski strah oko toga u kakvom se društvu kreće, gde ide, hoće li uspešno obaviti sve zadatke koji su u budućnosti nalaze pred njim, za dete može delovati izuzetno opterećujuće i vrlo lako preći u stav „roditelj me guši“. Kada odnos između roditelja i deteta dođe do ovog momenta, kod deteta se vrlo često razvija neki vid bunta prema roditelju, pa ovakva situacija može izazvati „prave“ probleme.

Ponašanje deteta u tinejdžerskom i adolescentskom periodu treba da bude odraz vaspitanja i vrednosti koje su mu kroz odrastanje do tog trenutka usađene.

DA LI SAM DOVOLJNO DOBAR RODITELJ?

Ovo pitanje zajedničko je gotovo za sve roditelje i u svakom životnom trenutku. Bez obzira na to koliko se trudite, uvek ćete se pitati da li ste nešto mogli bolje, i da li ste mogli više da učinite za svoje dete. Sama činjenica da razmišljate o ovim pitanjima treba da vam bude jasan signal da ste već dovoljno dobar roditelj, i da je ovo samo još jedan od iracionalnih strahova.

Srećan Svetski dan deteta i čuvajte svoje najveće blago!