Kao jedan od najvećih propusta roditelja u vaspitavanju dece najčešće se navodi nepostojanje jasnih granica, odnosno nedostatak jasno uspostavljene linije između onoga što se sme i ne sme, onoga što je dozvoljeno i onoga što je zabranjeno i nepoželjno u dečjem ponašanju.

Sa druge strane, kada roditelj detetu postavi jasnu granicu između onoga šta sme i ne sme, odnosno između toga koji su poželjni, a koji zabranjeni oblici ponašanja, očekuje se da svako kršenje te granice, kako bi dete zaista razumelo njen značaj i kako bi ona uopšte imala svrhu, sa sobom povuče i određenu kaznu.

Na kršenje dogovorenih pravila, upozoravaju stručnjaci, roditelj treba da odgovori kaznom. To je „zakon“ koji detetu mora biti jasno predstavljen i koji mora važiti. Ali, šta je adekvatna kazna?

„Manje je više“

Prvo pravilo koje se nekako uvek nametne u priči o tome šta je adekvatno kažnjavanje jeste da posledica i prava kazna neadekvatnog ponašanja ne mora biti udarac. Kako psiholozi i pedagozi savetuju, fizičko kažnjavanje nikada nije pravi način.

Takođe, uvek kada se govori o fizičkom kažnjavanju stručnjaci upozoravaju na činjenicu da deca fizičko nasilje ne doživljavaju kao kaznu, već napad na sebe i pokazatelj „ne ljubavi“. U dečjoj percepciji napada (fizička kazna) ne doživljava se kao „posledica onoga što sam uradio“ već kao „roditelji me manje vole“.

Deca koja se podvrgnu fizičkom kažnjavanju ponašanje roditelja doživljavaju kao nesigurno i nepredvidivo. Zbog toga se kod njih razvija strah od roditelja, koji može biti prepreka u ostvarivanju kvalitetne emotivne veze na relaciji roditelj-dete.

Ovakvo doživljavanje fizičke kazne naročito je izraženo kod mlađe dece koja još uvek nisu dovoljno sazrela kako bi uspostavili vezu između uzroka i posledice.


PROČITAJTE JOŠ VAŽNIH TEMA ZA RODITELJE: 

1. RODITELJ MORA DA REAGUJE NA AGRESIJU DETETA
2.KLJUČ KOMUNIKACIJE U DIGITALNOM DOBU
3. KAKO POBEDITI ZAVISNOST TINEJDŽERA OD RAČUNARA


Fizička kazna nije dovoljan uslov za promenu ponašanja

Jedan od razloga, obično i najjači, zbog kojeg roditelji pribegavaju fizičkom kažnjavanju jeste to što ono izaziva brzu reakciju. Nakon fizičkog kažnjavanja deca prestaju da se „sporno“ ponašaju. Međutim, stručnjaci upozoravaju da se na duže staze postiže sasvim suprotan efekat.

Naime, kako se ističe, deca fizičkim kažnjavanjem ne uče važne životne lekcije. Kod dece koja su fizički kažnjavana se razvija strah od roditelja, pa počinju da sakrivaju stvari, upravo od straha zvog fizičke kazne. Takođe, posredstvom fizičkog kažnjavanja, deca uče da je nasilje adekvatan način rešavanja problema.

Neka istraživanja pokazuju da su deca koja su telesno kažnjavana u 11 puta većem riziku da postanu žrtva zlostavljanja.

Šta je prava kazna?

Do odgovora na ovo pitanje je teško doći, najpre iz razloga što „pravu kaznu“ za određeno ponašanje određuje više faktora.

Prava kazna zavisi najpre od karaktera i senzibiliteta deteta, roditelja, ali i specifičnosti njihovog dugo građenog odnosa. Ne postoji univerzalna „prava kazna“, ali postoje smernice koje pedagozi i psiholozi preporučuju i kojih se valja pridržavati.

Uskratite detetu povlastice

Dečje želje i zahtevi najčešće predstavljaju nešto što nije prava potreba, već vrlo uglavnom produkt interakcije sa vršnjacima u sredini koja je sklona striktnom praćenju trendova.

No, iako se ne radi o nasušnoj potrebi, roditelji te, nekada i hirovite, dečije želje ispunjavaju, čineći time detetu svojevrsnu povlasticu. Takve želje su za decu izuzetno važne, jer predmeti njihovih želja predstavljaju sredstva „identifikacije“ sa drugovima i vršnjacima. Ukinite detetu te povlastice.

Ukoliko se dete ne pridržava dogovorenih pravila i ne izvršava svoje obaveze i zadatke, nemojte mu kupiti novi telefon ili nove trendi patike. Poruku će shvatiti vrlo dobro.

Psiholozi ističu takođe i važnost postojanja takozvanih restitucijskih posledica, na primer, ukoliko dete nešto uprlja, pravilo je da to isto mora i da počisti.

Pozitivno potkrepljenje

Isto kao što i svako kršenje pravila ponašanja i neispunjavanje obaveza i zadataka sa sobom nosi posledicu i kaznu, i svako pozitivno ponašanje sa sobom mora nositi i nagradu. Ovakva vrsta pozitivnih potkrepljenja jako je važna za emocionalni razvoj deteta.

Pritom, nagrada ne treba da bude skupocen poklon, već su, kako se preporučuje, zagrljaj i poljubac, kao i pohvala roditelja vrlo dobra potkrepljenja.

Tagovi: